Наше представе
Триптих о радницима
Триптих о радницима позоришно је упризорење које за свој текстуални предложак узима три догађаја, у којима су главни актери радници и фабрике у којима раде, индиректно или директно, историјски или у овом тренутку, три једночинке комуницирају са генерацијом наших прародитеља, родитеља и са нама. Питањима, колико су се ствари промениле и које су животне опције људи који по неким неписаним друштвеним класификацијама припадају самом корену друштва или барем друштва каквим га данас познајемо, овај триптих покушава да одгонетне.
Текст:Сара Радојковић, Страхиња Маџаревић, Tијана Грумић; Режија, сценографија и избор музике: Југ Ђорђевић;
Играју: Александар Ђинђић, Ивана Терзић, Уна Ђелошевић, Братислав Јанковић;
Костим: Марија Николић;
Продукција: Иконија Јефтић;
Вајарски радови: Иван Ђуровић;
Музички сарадник: Коста Јовановић;
Мајстор светла: Горан Ђудић;
Графички дизајн: Катарина Драгићевић.
Острво
Роман “Острво” написан је пре више од четрдесет година, али не губи на актуелности јер обраћује безвременске теме, преиспитивање људске душе. Меша Селимовић у роману Острво кроз двоје протагониста Ивана и Катарину, брачни пар који живи на острву, успева врло вешто, сведеним средствима, да обради питања: личних граница, отуђености, слободе, смисла постојања, љубави, односа према ближњима итд. Аутор сам каже за јунаке свог дела : Као да живе између прошлости и будућности у времену које нема себе, између топле патријархалне безличности у којој је свако присилно уклопљен у целину и хладне савремене отуђености у којој свако нужно живи сам за себе.
Драматизацију романа, обликовану у дуодраму, урадили су глумци Братислав Јанковић и Ивана Терзић, који заједно чине ауторски тим ове представе. Постављање овог романа на сцену представља посебан позоришни куриозитет јер никада до сада није извођен. Глобални тренд инсценација класичних романа актуелан је и у Србији, те тренутно на репертоарима имамо дела Милоша Црњанског, Данила Киша, Драгослава Михајловића...
Режија, драматизација и извођење: Братислав Јанковић и Ивана Терзић;
Костимограф: Селена Орб;
Дизајн плаката: Драгослав Рајичић
Животињска фарма
Животињска фарма једно је од сто најзначањих књижевних дела икада написаних и најчитанија Орвелова књига уз “1984”. Написана пред крај Другог светског рата, критиковала је оно у шта се претворила октобарска револуција и комунизам, тј. како је Стаљинова страховлада изиграла начела револуције и те фамозне идеје о једнакости.
Историја људске цивилизације може да се посматра кроз призму односа тлачитеља и потлачених. Кроз епохе, однос је углавном био исти: мала група људи влада над већином и све бесрамније почиње да граби за себе док већина прећутно одобрава. Било да се ради о господарима и робовима, патрицијима и плебејцима, феудалцима и кметовима, племству и сељаштву, буржоазији и пролетерима или капиталистима и радницима, суштина је непромењена. У том смислу, у овој ме причи као редитеља занимао парадокс о томе да ли смо икада сви били једнаки? Револуције се смењују на мапи историје, власти и системи се мењају, али да ли се суштински ишта променило или се исти људи с истим намерама само травестирају? Репетитивност револуције у фокусу је наше представе којом постављамо питање: како је могуће да се некако увек вратимо на исто и како је могуће да изнова и изнова подижемо револуције против свиња, а оне се некако увек врате? С мање или више видљивим папцима.
Драматизација: Сара Радојковић, Патрик Лазић
Режија: Патрик Лазић
Костимографија: Марија Николић
Сценски покрет: Анђелко Берош
Бубњар: Александар Алемпијевић
Играју:
Наполеон – Никола Воштинић
Сноубол, Бенџамин – Братислав Јанковић
Сквилер – Уна Ђелошевић
Стари Мајор, господин Џоунс, Боксер – Душан Радојчић
Кловер – Ивана Николић
Моли – Драгана Милошевић
Еп о Гилгамешу
Еп о Гилгамешу је најстарије познато књижевно дело о петом владару прве послепотопске династије из Урука (трећи миленијум пне). Еп говори о духовном сазревању моћног краља Гилгамеша који тиранише свој народ, занемарујући и богове. Он је једним делом божанство, а једним делом човек. Након смрти свог јединог пријатеља Енкидуа, Гилгамеш одлази у потрагу за бесмтрношћу.
Реч редитеља
Да ме на почетку процеса питали о чему говори наша представа сигуран сам да не бих имао прецизнији одговор од општих места као што су пријатељство, храброст, смисао живота и томе слично. Међутим, како ове редове пишем на крају процеса, најближе закључку било би да је наш Еп о Гилгамешу прича о дирљивој интимности нестајања и настајања. Имамо ли право да, у тренутној општој релативизацији и банализацији смрти, повратимо том чину оно што му је у природи својствено а то је интима, само је једно од питања на која сам пробао да дам одговор. Да ли сам у томе успео, искрено не знам ни сам.
Режија: Југ Ђорђевић
Драматизација: Тијана Грумић
Костим: Велимирка Дамјановић
Сценографија: Андреја Рондовић
Мизика: Јулија Ђорђевић
Играју: Душан Вукашивовић
Димитрије Аранђеловић
Ивана Терзић
Невена Кочовић
Милица Филић
Братислав Јанковић
Ненаписана писма
Лик Надежде Петровић поверили смо, Вањи Милачић, глумици посебног позоришног дара и енергије, која готово две деценије не престаје да изненађује своју публику богатством глумачког израза и широком лепезом ликова који су јој поверени на тумачење.
У Ненаписаним писмима је видимо као Надежду у завртложеној атмосфери сталних политичких и ратних сукоба на Балкану, која идеју „јединственог југословенског културног простора“, дели са словеначким сликарима и младим Иваном Мештровићем препознајући је као спас за уметност и суживот. Надежда се страсно и потпуно предавала свему чега се латила. „Љубав ми свакако није дража од слободе, а слободу претпоставих својој уметности. И какав би занос требало да осетим, да заборавим свој напаћени народ , који ми ономад на Позоришном тргу клицаше..“
Њена преписка са родитељима, сестрама, пријатељима, нарочито Мештровићем, дирљиво сведочи о емотивним и људским недоумицама ове чудесне хероине, толико важне и блиставе у колективном памћењу српског народа.
Без сувишних речи, велики хрватски вајар Иван Мештровић, са нарочитом пажњом израдио је скулптуру своје пријатељице Надежде Петровић и поклонио је грађанима Чачка.
Милкица Милетић, књижевница из Чачка, оживела је лик Надежде Петровић у свом тексту „Ненаписана писма“ чију драматизацију је урадила редитељка Наташа Радуловић.
Некако је било природно да овом представом доминира женско писмо, па Вања Милачић, Наташа и Милкица само предводе велики женски тим који стоји иза ове представе.
Сценографију је урадила Марија Лукић из Чачка, оснивач Shabby Chic Design студија. Костим потписује Марта Чкоњевић студенткиња дизајна текстила и модног обликовања на универзитету у Љубљани, а оригиналну музику написала је композирока Ана Крстајић, креативни амбасадор националне платформе Србија Ствара. Графички дизајн потписује Ана Крбањевић, дизајнерка из Београда, а инспицијенткиња представе је Сања Мимица. Извршна продукција је FAME Solutions.
Представа је на репертоару сцене Раша Плаовић Народног позоришта у Београду као редовно гостовање нашег позоришта.
Слобода Чачак
Позоришна представа „Слобода Чачак“
Текст: Ана Вучићевић
Концепт и режија : Милош Миловановић, Ивана Терзић и Братислав Јанковић
Играју:
Катарина Кулашевић, Драган Петровић, Владимир Јоцовић, Сара Петровић, Михаило Живановић, Славица
Ницовић, Снежана Јовичић, Невена Кочовић, Милош Пантић, Ивана Терзић, Теодор Лазовић, Огњен
Богићевић, Данијела Белић, Вера Рајичић, Снежан Чикириз, Александар Јанковић, Драган Вукашиновић,
Милош Живановић
Костим: Сања Живановић
Музичар: Немања Брковић
Мајстор светла и техничка подршка: Горан Дјудић
Инспицијент: Јелена Павић
Организатор: Јелена Павић и Миша Раичевић
Продукција: Градско позориште Чачак
Реч аутора представе:
Компанија “Слобода”; основана је 12. Октобра 1948. године као предузеће од општедрзавног
значаја. Од тог тренутка је Чачак почео да се развија у један од важнијих привредних центара бивше Југославије. Реч слобода у овом граду има посебно значење. Инспирисани променом коју је компанија донела граду, одлучили смо да направимо представу која ће својим концептом славити слободу позоришног и глумацког израза. Оваквим концептом желели смо аутентичност. Појам натуршчик се више везује за филм и филмску уметност, и то је чест случај. У позоришту то баш и није пракса. Ово је представа о радницама „Слободе“, али не само „Слободе“, већ о свим радницама.
Снежана Чикириз, Вера Рајичић, Катарина Кулашевић, Славица Ницовић, Сара Петровић, Данијела Белић и Снежана Јовичић нису глумице, али су раднице, свака у својој области. О њима говори ова представа.
Њих седам представљају те раднице о којима је Ана писала у свом комаду. Катарина је у својим двадесетим, док су Вера и Снежана у својим шездесетим годинама. Све оне раде, имају своје животе, породицу, децу, проблеме са којима се свакодневно сусрећу и поред свега тога усудиле су се, то јест, осетиле слободу да о свему томе говоре у своје лицно име и то где, у позоришту! Ми морамо славити такву слободу и храброст. У том смислу између Градског позоришта Чачак и појма слобода стоји једнакост.
Ветар и заставе
„ВЕТАР И ЗАСТАВЕ“
Један од најистакнутијих устаничких јунака, Карађорђев барјактар и устанички старешина
Танаско Рајић је рођен 1756. године у селу Страгарима подно Рудника послужио је
као инспирација нашем прослављеном писцу Дејану Стојиљковићу да напише
монодраму „Ветар и заставе“ за Градско Позориште Чачак. Танаска Рајића игра
наш млади глумац Никола Шурбановић, док је режија поверена Милану Милосављевићу.
„Танаска Рајића неретко називају нашим Вилијемом Воласом, чувеним
шкотским јунаком, овековеченим у филму Храбро срце Мела Гибсона. И заиста,
постоје невероватне паралеле. Баш као и Волас, Рајић је био човек из народа,
посвећен идеалима породице, поштења и слободе. И умро је кличући слободи, баш
као и Волас. Танаско је народни херој нашег народа, баш као што је Волас
народни херој шкотског. Мало је таквих див-јунака у историји свих народа, а не
само нашег. Никола Шурбановић је изузетна појава као глумац, харизматичан,
талентован, елоквентан… Не могу да замислим идеалнијег за улогу Танаска
Рајића“, наглашава Стојиљковић.
Ова монодрама, предпремијерно је изведена 28. јуна на Брду Љубћу, као део
Видовданских вечаности. Костим је радила Марина Меденица која између осталог
потписује костим за филм и серију Нечиста Крв. Музику и дизајн звука потписује
композиторка Петра Перовић, женски вокал је првакиња наше опере Сања Керкез.
Шминку је радила Ирина Томашевић, док је органзатор представе и инспицијент
Станислав Младеновић. Извршну продукцију потписује Марко Чкоњевић, а
продуцент представе је Братислав Јанковић, директор Градског Позоришта Чачак.
.
Ко игра Соњу Савић?
Режија и концепт: Андраш Урбан
Драматургија: Ведрана Божиновић
Играју:
Никола Воштинић
Братислав Јанковић
Борјанка Љумовић
Ивана Терзић
Јулија Петковић
Сценографија: Андраш Урбан
Музика: Ирена Поповић Драговић
Kостимограф: Селена Орб
Асистент костимографа: Анђела Бајагић
Извршна продукција: Александар Брадић
Мајстор светла: Горан Ђудић
Мајстор тона: Марко Дрманац
Инспицијент: Јелена Павић
Организатор: Миша Раичевић
Продукција: Градско позориште Чачак у сарадњи са Битеф театаром Београд.
„Братислав Јанковић, Борјанка Љумовић, Никола Воштинић, Ивана Терзић и Јулија Петковић, на сцени само су део колективне атмосфере, из чијих
гласова се чује снажан урлик који опомиње, који одзвања, који пробија позоришне зидове и допире ван њих, само је потребно да их неко чује, да
их ослушне, да их разуме. Њихова колективна игра, која ствара посебну енергију представе, бруји у ушима и касније кад се представа заврши.”